U narodnoj arhitekturi nije se radilo ono bez čega možeš, naglašava. Za vrata kroz koja bi prolazio uspravno trebalo je dizati zid te onda napraviti i viši krov. Ali zašto bi to radio ako se možeš malo sagnuti, pojašnjava Branko. Sve je bilo racionalno. Isto tako, dodaje, ta narodna arhitektura se u početku nije bavila ni estetikom, nego je ona došla sama po sebi. „Ako složiš kamen u neku harmoniju i funkciju, na kraju to postaje znanje, a onda je i rezultat estetičan… Tako su se razvili i graditelji, osobe koje su znale tehnike gradnje, a koje su bile pozvane i bile vođe skupine ljudi koji su radili na kažunu. Tada se mali kažun, za pet, odnosno šest osoba, plaćao jednu ovcu“, kaže Branko Orbanić.
Pročitajte više na putnikofer.hr
