Za kraj, ostavljamo vam stihove već spomenutog Komižanina i ponosnog čuvara komiškog dijalekta Joška Božanića. Ona, ukratko, govori o tome kako je more nekima samo lijepi pejzaž, riba na tanjuru, mjesto za kupanje, dok oni koji s morem žive, prvenstveno ribari, znaju da je more i kruh i sol i postelja, da može biti mora, da ga treba štovati i s njim se nekad i boriti.
Obo môru pȉśme i letrãti
obo môru da je vãko i onãko
da je lȋpo
i modrȍ
i śȅśno
i pȗśte drȕge pantomȋne
Lakȍ je njȉma tãko obo môru
kal u môru śomo guźȉce plaketãju
kal ne źnãju
da je môre môre
źatu ca mȍre
da môre ȍre
i karśȋ
i gũli
bȍre
i ceśmȉne
da môre morȋ
i da śe nȉkal ne umorȋ
i ne pocȉne
Lakȍ je njima tãko obo môru
kal po pȗrtu navigãju
kal ne znãju
da je môre karȍnja i rugȍ
da môre nȉkal ne śpȋ
i da ũ nje ni mȉre
ni vȉre
nȋ
Lakȍ je njȉma tãko obo môru
kal njin je môre śomo
kolȗr na letrãtu
kal njin je môre
śkarpȋna u pijãtu
ma nôn je môre i krȕh i sȗl
pośtȅja
katrȋda
tovãja
i śtȗl
ma nôn śe iś môren vajo tȗć
nôn je môre morȁ
i dobro jȕtro
i dobra nȗć
Pročitajte više na putnikofer.hr
